BAJRAM, A NIKO NAM VRATA NE OTVORI

Danas sam bajramovao u svom rodnom Varcar Vakufu.

Nisam bio u džamiji, ne umim klanjati, a ne želim glumiti i ispod oka pratiti kad drugi padaju na sedždu, pa oponašati. Ne želim hačiti se…

Dvoumio sam se otići i napraviti koji snimak na Bajram-namazu u Ričkoj džamiji – jer bi moja pojava mogla omesti virnike u klanjanju…

To što je rički imam Mufid ef. lani zabranjivao džematlijama svaki razgovor sa mnom, nije razlogom moga jutrošnjeg neodlaska u džamiju u kojoj predvodi klanjanje i vazi; kada smo se nedavno sreli na dan početka obnove Mustafa-agine džamije u Čaršiji, nazvao sam mu selam, koji je Mufid ef. prihvatio.

Za nedavne posite Počitelju, kupih fes.

IMG_9887

Nije starinski kakav je nosio moj rahmetli did Muharem i drugi Ričani koji su se naležali u varcarskim mezarevima; ne kalufi se – nije od čohe – od kartona je – obložen tankim crvenim platnom… (Didov kalufio bi Sinan u svojoj kahvi u teškom kalufu zagrijanom na šporetu, a kasnije i njegov sin Edhem, kahvedžija.)

Kada god bi ga iznenadan pljusak zatekao podalje od kuće, bez strihe i zaklona, boja fesa bi se se za tihni čas rastopila, pa je Did dolazio kući sav obliven crvenom kao krv bojom i izgledao – k'o da ga je klalo, a on se nekako oteo… Isto je bilo i sa drugim feslijama Ričanima kad bi se za kišna dana vraćali iz drva iz Lisine ili Ravnice, ili iz njiva prostrtih poput ponjava po brdima iznad Rike.

Danas – nebo vedro kao čivit. Nisam se bojao da će mi lice i vrat obliti crvene mlaznice sa moga surogat-fesa… Moje “pokrivalo” bi se na kiši jednostavno šljuhnulo i raspalo! Ovako, dan je bio za fesa. Na mubareć dan, vrućina je već jutrom bila džehenemska…

… Druga su vrimena danas.

Varcara, kao ni moga Dida, nema, osim u sićanju.

Našom mahalom i našim gradom ne promiču više fesovi.

Svit se uležao po mezarevima, fesovi nisu odavno u modi, zazire se od njih, ako bi iko i htio fes na glavu – taj nije više u Varcaru, nit u Rici; sve se rasulo po dalekom svitu; poneki fes može se još vidjeti na nekoj folklornoj priredbi kakvih bude i u Varcaru…

Mislio sam otići s fesom na glavi na jutrošnji Bajramski namaz, pa na mezar proučiti Elham svima koji su otišli na onu stranu Modre rijeke, ali sam pomišljao kako bi taj fes mogao možda izazvati čuđenje u džamiji, pa i gunđanja i neodobravanje ponekoga; pojava u fesu mogla bi se protumačiti i kako se pravim većim muslimanom nego što jesam i da nekome ćorlučim.

Za me je fes jedan od znamenja prohujalog života, moga i moga grada, mojih sugrađana. Dokaz kako se, makar i bez ikakvog izgleda da prominem bilo šta, ne mirim sa onim što se dogodilo mome rodnom gradu, mojoj Rici i mojim sugrađanima… Meni. Pod fesom sićanja teže blide…, mada, jasno fes kao fes, ne može ništa prominiti…

Bajrame čine ljudi, oni koji viruju u Boga, ali i oni koji poštuju one koji viruju…

U kući sam po običaju proučio Ja-Sin na našem jeziku, ovog Bajrama sa fesom na glavi.

Kada sam izišao pred zgradu u kojoj stanujemo, neki čojik priprema drva za zimu, čini mi se – reče da je nekoga Zeljkovića sin, ostavi se posla na tren, izvinjava se – želi mi čestitati “Praznik”.

Sada s fesom na glavi – uputio sam se autom niz Kujundžinicu i kroz Riku dovezao se do Ričkog mezara.

Na ulazu u mezar – proučio sam Elham svima – znanim i neznim koji su tu pokopani. Podigao sam ruke za Elham na mezarevima moje i Hajrine obitelji, Šerifa Darkulića – Šerke…,  i sa nišana i spomenika čitao znana i neznana imena…, oživljavao njihove likove smještene u ričko okruženje…

IMG_9919

Na povratku iz mezara prošao sam autom kroz sve ulice i sokake ričke, ne vidivši nikoga poznatog, kao da su svi ostali u mezaru.

Kasnije, morao u čaršiju, do Aničića pekare, u koju sam unišao s fesom na glavi.  Prodavačica mi čestita Praznik, blago se nasmiješivši.

Vukle su me ruševine moje obiteljske kuće.

Sve je zaraslo u korov i ižđikljalo rastinje, koje skriva ostatke ostataka naše kuće.

Sićanja naviru kako kada nabuja naša Rika – pa joj korito tisno.

Vidim Dida kako prede u našoj ćerhani na tavanu kuće.  Majku – koja u naručju drži brata Zaima, sideći pod jabukom, ispod krivog stabla. Vidim je za mutafdžijskim stanom kako tka ono što bi Did opreo, pivajući.  Oca – kako na leđima iznosi vriće pune mutafdžijske robe i meće ih na džamijski zid da bi tu, na samo njegovom autobuskom stajalištu, čekao Muftiju koji će zaustaviti autobus da bi primio Oca i njegove vriće na pazar u Banju Luku… Amidžu koji mi je o jednom davnom Bajramu kupio moje prvo odilo i koji mi je vavik davao para.

Čujem žagor, plač, pismu – sve isprepleteno i pomišano, u isto vrime.

Za sofrom – svi na okupu, slatko se jede iz iste tevsije. Zveče kašike o sofru kad u ćasi nestane… Često pečemo kompire i jedemo ih vrile. Odoše nam zubi od vrućih kompira i ledene vode kojom ih zalivamo, al džabe! Svi volimo pečene kompire!

Nižu se uspomene kao na filmskoj vrpci. (Na preostalim gredama doskora su se vihorili filmski kadrovi, preostali nakon montaže priloga u TV Sarajevu koje sam ostavljao na tavanu – jer mi je bilo žao baciti ih u smeće… (Ima još tih izblidilih komada filmskih traka i na ruševinama kućice u Podšiljku.) Oni ne svidoče o prošlom vrimenu, isprala ih kiša, snig i vitar, ali uspomene na stara vremena – kada je u ovoj avliji, u Rici, u našem gradu bujao život – nisu.  Ne treba ih dozvati – same se odazivaju. S fesom na glavi na Bajram – još se više roje.

Ovog lita zavraćam se češće u našu avliju.

Neko se nedavno iskrhao pred samim ulazom u Zaimovu kuću… Da li je to nečija ružna poruka, kakve godinama ne prestaju – ne umim reći, ali plaho je zasmrdilo. Pazim sada gdi ću stati.

U toj avliji – danas su svi na okupu.

Did – u fesu pokušava uklipati neku od preostalih šljiva na granama. Jesen je duboko zašla, Lisina se smrkla, šljive davno otresene, Mati ispekla pekmez na avliji, a višak i „padanice“ završile u komu u Stojanovoj kačari…

Did cipa drva, ono njegovo kratko „ha“ potmulo odjekuje u avliji; sav se zatrese pri svakom udaru sikire o drvo na cipalu, ali fes mu se drži, ne spada.

bajram u avliji

Vidim kako poguren odlazi u džamiju da bi mujezinio; na munari  naslućujem Zaima, malehan – ne vidi se, ali ide za Didom, odozdo vide mu se samo prsti na vrhovima šerefe, pomiču se za Didom…

Sjetim se ritualnog, svečanog paljenja kandilja s Didom uz Ramazan… Didovih Mukabela…

Na klupi iznesenoj iz Zaimove kuće, sidim ispod naše jeribasme; rodila je.

Brali  smo je zajmajući u komšiluku baška preuređene grablje sa zakačenom platnenom torbom; dokučivali zrile kruške koje su završavale u mekahnoj torbi…

Haman do prvih snigova – potkupljali bi budimke na drugoj strani bašče; „padanice“ bi pekli u rerni, „branice“ ostavljali da umeknu. Ne pamtim kad sam zagrizo budimku, ali u ustima  je i danas njen okus. Naša budimka davno je posičena;  na njenom mistu Amidža podigao kuću – i njenu ruševinu proždro korov, ali sićanje nije zatravljeno. Strina, na vratima, uvik srdačna, amidžići, amidžićke, puna ih kuća.

U travuljini pokraj naše „kuće“, vidjeh i jedan haman uveho cvit karanfila kojeg je nekad davno sadila moja rahmetli Majka.

Didova ruža, naslonjena na  ostatku ograde pokraj same ceste – cvitala i ove godine. Neubrani cvitovi – svehli. Eba Čama bi brala cvitove, krunila ih, sušila u hladu, pa potapala u oveće galone, metala na pendžer k suncu, i tako pravila mirišljavo ružino šerbe… Bivalo je da se to mirišljavo ružičasto šerbe naglo usirćeti; tada ga ne bi iznosili Hasmi, Zili, Alijinci – našim komšinicama koje bi dolazile na kahvu, nego ga popij mi dica. I danas mi taj sirćetli okus u istima…

Gledam Ebu kako sidi na sećiji, kako kroz pendžer izviruje na „cestu“; pogledom i pokretima glave prati svit koji tka tamo-vamo ispod naših pendžera.

A među tim šarenilom na cesti pod našim pendžerima – promiču ljudi u fesovima, Tribovci u kićankama i kožunima; Ahmet-ban ubočen o kevu, visok, zastaje, egleniše, malo poguren, u starom iznošenom fesu. (Imao je jedan baška, odavno nekalufljen; spavao bi s tim fesom na glavi.) Mlađen Tica, njegov ahbab, Tribovac, topal, u šubari. (Vezivao bi paripče u Ahmetovoj avliji kada siđi na pazar). Ivić – trgovac, iz Ćorića mahale, u čakširama – sa crnim fesom na glavi. Didovi ahbabi – Esad-beg, onizak brkat, ostao bez begluka… Uredan, u nakalufljenom fesu. Mlinar. Hifzo – promiče u džamiju ili u kahvu, u finom, čistom, nikad pokislom fesu. Geća. Šaćko, u čakširama, s fesom na glavi, nudio bi u kahvi sitnice, igle, prodavao snašama sa sela trosku kojom su bojile svoje carze. Anto, Miti, Kaluđer, Huska, Lale… u rici radnika koji prolaze sa Pilhane i iz “Metalca”.

Did, Otac, Amidža bi me obveseli za Bajram.

S Didom sam odlazio u džamiju, kradom pogledao kako Ričani na kraju Bajram-namaza na prostrtu sergiju spuštaju pare kojima su nagrađivali Sulejman-efendiju, ričkog imama – za ramazanske dove i teravije, Dida za mujezinsku službu; “banka” spuštena na tu sergiju, mogla bi, zahvaljujući Didu – biti moja. Otac – a bilo nas je djece puna kuća – pa ako je moglo me zapasti, kupovao bi mi bile teniske za koje sam obuvao samo u baška prilikama, nakon što bi ih ubilio – kredom. Amidža je uvik bio đomet, a na Bajram  pogotovo… Bio sam mu na dženazi u Švedskoj.

Trgnem se. Sam sam u avliji!

Zaima ne bi ni ove godine.

Glasovi i slike samo za tren nestadoše.

Iz Mutine bašče ne čuje se njegovo dozivanje ukućana, ne dopire rika njegovih volova, niti iko tovari plug i zubaču u volovska kola… Ne kuca Alijin čekić u kovačnici odmah ispod naše jeribasme, ne odzvanja nakovanj u Huskinoj kovačnici preko puta. Na balkonu kuće – sjede neki neznanci.

Oronula pusta kuća komšije Ismeta Šehovića, zarasla u korov. Nema Iđe na drugom kraju Šehovića bašče, uvijek raspoloženog za šalu. Mezar mu u Sanskom Mostu…

Iz stare Šehovića kuće nestalo je svih, osim Bebe r. Kemalove, koji je platio glavom od dušmana u Oborcima; u prizemlju, tamo gdje je nekad bila Hamidova prodavnica ili Edhemova kahva – odavno je birtija iz koje se često, i za ezana sa Ričke džamije, čuje pijano roljanje.

Sada – cestom niko znan ne promiče.

Onaj Ebin pendžer na našoj kući skrhao se zajedno sa preostalim duvarem naše male, ali za nas velike i nikad tisne kuće…

IMG_9942

Odlazim, ali  nosim i kuću i avliju sa sobom, kao i sve svoje uspomene na Riku.

Moji, znam, brinu što me nema. Vakat je bajramskom ručku, a ja se zabavio…

Za sofrom – miruh bajramskih jela.

Mirza, Carola, Bernd iz Njemačke, sestra Isma i njena Melita iz Danske, uz njih i prijatelji – doktor Semir, Mijo, moj liskovački đak, Mladen Klinjo Ćurić Varcaranin, Kadro, Besima, komšija Esad koji je odavno u Bugojnu…, već su se  javili priko interneta sa najlipšim željama za Bajram.

Čuli smo se sa Senom; guši se u suzama – prvi je Bajram bez svoga r. Omera, nikad ne prebolivši sina jedinca Aska, palog borca Armije Republike Bosne i Hercegovine.

Kćerka Alma i unuka Lejla – naš su razgovor, radost i razbibriga za današnjom bajramskom sofrom.

Sada gledaju Bajramski TV-program; „Ni Bajrami više nisu…“ piva neki feslija kucajući na saz.

Niko nam danas vrata ne otvori.

6 komentara (+dodaj svoje?)

  1. Nasiha Mujkic
    Aug 09, 2013 @ 03:56:46

    Samo sejcanje, al eto to nam nemoze niko izbrisati,,,, uhhhh sto sam se rasplakala,,,

    Komentariši

  2. ramiz
    Aug 09, 2013 @ 15:00:53

    Ibrahime mogu samo da kazem da me mnogo dirnulo i pobudilo u meni sjecanja na moje bajrame u mladosti, na moje roditelje i moju rodnu grudu.Bajram Serif Mubarek Olsun.,da ih jos puno docekas u zdravlju i veselju.
    mulalic ramiz

    Komentariši

  3. Zijad P
    Aug 16, 2013 @ 13:42:19

    Nemam komentara. Kako cu i imati – valja moci prezivljavati i nositi sobom tolike gubitke koji se istovremeno i zale i vole.. Valja toliko toga i voliti i pretrpiti pa jos na papir staviti. Zqo mi Ibrahime sto ne dodjoh na odmor kako sam planirao, pa Te ne posjetih u Varcaru. Sve najbolje ti zelim, a znaj da dove ne ostaju usamljene.

    Komentariši

  4. Marjan Hajnal
    Aug 23, 2013 @ 16:01:14

    Dragi i poštovani gospodine Ibrahime Halilović,
    čast mi je da sam Vas lično upoznao, kao čovjeka, bosanskog patriotu i čestitog vjernika. Čitao sam mnoge Vaše tekstove, volim Vaš stil i upotrebu simpatičnih arhaizama koji se u novim generacijama poprilično zaboravljaju. S estetskog stanovišta gledano, mogu slobodno reći da se po ukupnoj literarnoj vrijednosti ovaj Vaš tekst o fesu i Bajramu može uvrstiti u svaku antologiju bosanske književnosti, po ljepoti stila i narativnoj osebujnosti, i, što je najznačajnije, po prisutnosti melanholičnog sevdalinskog sentimenta, jednog od najupečatljivijih momenata koji karakteriziraju duh bosanskog podneblja. Hvala Vam i da nam još dugo pišete ovakve i slične bisere koji imaju neprolaznu vrijednost i koji se ravnopravno pridružuju postojećim u nisci bosanskih književnih ostvarenja.
    Marjan Hajnal

    Komentariši

  5. Davor Deemirovic
    Jan 23, 2015 @ 04:14:09

    Vjeruj mi moj Komso Ibrahime u zivoyu nisam nikada ovako nesto procitao Ovo je nesto neopisivo i prelijepo Da moj Ibrahime ostadose bolna sjecanja na vremena koja su nam ostala u dusi u srcu u pameti Sta ima ljepse i ponekad i bolnije od sjecanja Potekle su mi suze od bola i muke ne mogu nikada da zaboravim moju dragu Riku i moje drage Ricane Nedostaje mi moja rika moj Varcar Wakuf. Ptotjerase nas sa nasih pradjedovskih ognjista iz nase carsije iz nase Bosne Ponosne bila je jedna Bosna Ponosna uzdam se u boga jedinoga koi je sve stvorio Bice opet Bosna Niko i nikada nece moci slomiti BosnuNaj zalije mije moga dobroga prijatelja Hare nikada ga necu prezaliti toje bio moj dobar prijatelj Sta mozemo bozja volj Pozdrav tebi moj komso IBRAHIME od. Davora

    Komentariši

Komentariši

Upišite vaše podatke ispod ili kliknite na jednu od ikona da se prijavite:

WordPress.com logo

You are commenting using your WordPress.com account. Odjava / Promijeni )

Twitter slika

You are commenting using your Twitter account. Odjava / Promijeni )

Facebook fotografija

You are commenting using your Facebook account. Odjava / Promijeni )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Odjava / Promijeni )

Povezivanje na %s

%d bloggers like this: